Приказивање филма МРАК у Италији
Нови домаћи филм „Мрак“ сценаристе и редитеља Душана Милића освојио је Награду публике на 33. Филмском фестивалу у Трсту, где је уједно имао и светску премијеру. Након тога био је приказан у Милану и Риму, а од 21. априла 2022. и у биоскопима у Торину, Падови, Перуђи, Болоњи, Напуљу, Катањи и Пизи.
Следеће пројекције одржаће се
у Вићенци 17. маја 2022. у 18:45 и 18. маја у 21.00ч
када ће се одржати и конференција за новинаре у којој ће се он-лајн обратити публици и режисер филма Душан Милић.
Адреса: Cinema Araceli via Borgo Scroffa n. 20
Након Вићенце филм ће наставити са бископским приказивањем и у градовима: Удине, Горициа, Верона, Матера, Полињано, Фермо.
Радња ове драме инспирисана је истинитим догађајем који се одиграо у време мартовског погрома на Косову. Филм обрађује животну и потресну причу испричану кроз визију девојчице Милице која након што су јој нестали отац и ујак остаје да живи са мајком и дедом у планинским забитима Косова, на имању које је окружено густом шумом. Породицу чувају пријатељски настројени припадници италијанског КФОР-а чија прекоманда, ипак, мења све.
Ауторску екипу филма чине сценариста и редитељ Душан Милић, директор фотографије Кирил Проданов, сценограф Миленко Јеремић, костимографкиња Лидија Јовановић, монтажер Јанис Халкијадакис и композитор Кристијан Ејднес Андерсен (чест сарадник Ларса фон Трира и Николаса Виндинга Рефна).
У “Мраку” глуме Даница Ћурчић, Славко Штимац, Миона Илов, као и Флавио Паренти, Иван Зербинати, Никола Кент, Дарен Пети, Никола Ракочевић, Славиша Чуровић, Слађана Букејловић.
Продуценткиња филма је Снежана ван Хоувелинген, а на “Мраку” су сарађивале филмске куће Ф Film Deluxe International, This and That Productions, Firefly productions, Space Rocket Nation, A Lab, RFF International i GRAAL Films. Настанак филма подржали су Филмски центар Србије, Министарство културе и информисања Републике Србије, Еуримаж и други.
Мрак, изван тишине, дубоко у тами. Да се не заборави.
Аутор текста: Марилина Века
Размишљања о филму МРАК, режија и текст Душан Милић, премијерно презентован на 33. Фестивалу у Трсту.
У мраку биоскопске сале, чују се пуцњи, а у мојим мислима одзвањају неки сабласни звуци чију природу и порекло не разазнајем најбоље. Примећујем себе како дрхтим шћућурена на плишаном седишту. Милица, протагониста филма, гледа у провалију и види само мркли мрак. Са овом девојчицом, у том мраку налазим се и ја, заједно са њом, преплашена, очекујући окрутног и неизбежног непријатеља.
Тема овог филма је Косово, виђено очима малог броја оних који су успели да преживе. Протагонисти су једна српска породица и виђење Милице, дванаестогодишње девојчице, чији је отац нестао исто као и две хиљаде других Срба који су отети, затворени и убијени због трговине органа. Од њих, као ни од Миличиног оца није ништа пронађено; ниједна једина влас косе. Филм описује период након бомбарадовања Србије 1999. и марта 2004. у којем је уништено оно мало што је остало. Уништен је живот једне нације, српског народа. На веома сажет и ригорозан начин филм подсећа на злочине који су се десили и које се идаље дешавају пред очима и наочиглед потпуно незаинтересоване Европе, а и читавог света. Трговина органима, трговина дрогом, нестала лица, тортуре: све ово је евоцирано, наслућено, урезано у дубину душе као и у мрачним просторима страдајуће реалности којом је окружена мала Милица. За њу спавати испод стола постаје нормално, нормалност која је сачињена од свакодневних ужаса: ићи у школу оклопним возилом, које су у почетку возили италијански војници певајући “Вагабондо” приказујући се блиским, међутим Миличина породица изненада и неочекивано бива напуштена и од њих, и они по команди бивају премештени на неко друго место. Након њих дошли су амерички војници, “непробојни” Биг Јим који са крајњим непоштовањем према култури српског народа инсистирају да девојчицу зову именом Милика и на тај начин одузму свако и последње достојанство, чак и оно које се односи да имамо наше сопствено име. То што се ради само о филмској “димензији” не одузима ништа ономе што чини реалност и намеће неопходност да се да одговор на питања о улози Италије, географски и политички присутне у овом ужасу, као и о бизнису који путем отмица, нестанака и убистава физичких лица, резултирају одузимање достојанства, слободе и живота. У ситуацији “обичних” злочина, оних свакодневних, као на пример присила да се напусти властити дом, посао којим се бави и као врхунац сопствена земља, НАТО се увелико шири према истоку стварајући нове војничке базе.
Сједињене америчке државе постављају њихову највећу европску базу “Camp Bondsteel”, управо на Косову. Прича о Милици – као и друге приче које сам лично чула и упознала на Косову, приче о Јовану, Милану, о Драгану, Дејану и Срђану – њихова срца ће нас пратити на путу који је прилика да се смањи удаљеност између нас и злочина у којима смо сви саучесници. Милица пише: Имам 11 година и живим на
Косову, али не у кући у којој сам се родила. Та кућа је била у једном другом месту и била је направљена од цигала. Имали смо купатило и текућу воду. Та кућа је изгорела и мама, тата и ја смо дошли овде код деде. Од Ускрса струја нестаје сваког дана. Не можемо ни да напунимо телефон. Ноћу, скоро да и не спавамо. Овде живимо у страху. Локална власт каже да се не бринемо. Дали су нам звиждаљке које можемо да користимо у случају опасности. … Али чему служе ове звиждаљке? Не
могу нас заштити од страха, нико то не може. Након онога што се десило у марту прошле године, остало је само шесторо деце у овој школи. Сви остали су отишли.”
Миличин деда не жели да оде, и сопствено право на постојање брани огромном непопустљивошћу, упорности и достојанственој тврдоглавости: и сваке ноћи мрак и страх прате суморни ритуал забаракидираних врата и прозора. Породица се затвара у кућу, јер зло моће да се огласи са сваке стране. Изаћи напоље, да се врши нужда за Милицу представља нешто равно филму страве и ужаса.
Када сам први пут отишла на Косово, питала сам: “Где су Срби?” У том моменту није било чак ни њихове “сенке”. Управо ту је отпочео дуг пут о историји и уништењу једног народа, о лажи и неправди, а и о мени
самој. То путовање није завршено: истина почиње да се промаља али са друге стране још увек су веома јаке предрасуде, површна мишљења, дезинформације, медијске лажи, стереотипни начин размишљања и дискредитовање сваког појединца из сектора информација који се не уклапа у “истину”. Косово и Метохија су још увек јако далеко од мира, јер мир без победе правде не може да постоји. Мрак нас води ка нашим страховима, у срце једне мрачне шуме, управо оне најјезивије, тамо где је могућа суровост људског бића према другом људском бићу.
Свако од нас се налази у том истом мраку, свако од нас је заједно са Милицом у мрачној рупи све док не будемо успели да у том истом мраку видимо обрис људског лица.
