Prikazivanje filma MRAK u Italiji

Novi domaći film „Mrak“ scenariste i reditelja Dušana Milića osvojio je Nagradu publike na 33. Filmskom festivalu u Trstu, gde je ujedno imao i svetsku premijeru. Nakon toga bio je prikazan u Milanu i Rimu, a od 21. aprila 2022. i u bioskopima u Torinu, Padovi, Peruđi, Bolonji, Napulju, Katanji i Pizi.

Sledeće projekcije održaće se

u Vićenci 17. maja 2022. u 18:45 i 18. maja u 21.00č

kada će se održati i konferencija za novinare u kojoj će se on-lajn obratiti publici i režiser filma Dušan Milić.

Adresa: Cinema Araceli via Borgo Scroffa n. 20

 

Nakon Vićence film će nastaviti sa biskopskim prikazivanjem i u gradovima: Udine, Goricia, Verona, Matera, Polinjano, Fermo.

Radnja ove drame inspirisana je istinitim događajem koji se odigrao u vreme martovskog pogroma na Kosovu. Film obrađuje životnu i potresnu priču ispričanu kroz viziju devojčice Milice koja nakon što su joj nestali otac i ujak ostaje da živi sa majkom i dedom u planinskim zabitima Kosova, na imanju koje je okruženo gustom šumom. Porodicu čuvaju prijateljski nastrojeni pripadnici italijanskog KFOR-a čija prekomanda, ipak, menja sve.

Autorsku ekipu filma čine scenarista i reditelj Dušan Milić, direktor fotografije Kiril Prodanov, scenograf Milenko Jeremić, kostimografkinja Lidija Jovanović, montažer Janis Halkijadakis i kompozitor Kristijan Ejdnes Andersen (čest saradnik Larsa fon Trira i Nikolasa Vindinga Refna).

U “Mraku” glume Danica Ćurčić, Slavko Štimac, Miona Ilov, kao i Flavio Parenti, Ivan Zerbinati, Nikola Kent, Daren Peti, Nikola Rakočević, Slaviša Čurović, Slađana Bukejlović.

Producentkinja filma je Snežana van Houvelingen, a na “Mraku” su sarađivale filmske kuće F Film Deluxe International, This and That Productions, Firefly productions, Space Rocket Nation, A Lab, RFF International i GRAAL Films. Nastanak filma podržali su Filmski centar Srbije, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Eurimaž i drugi.

 

Mrak, izvan tišine, duboko u tami. Da se ne zaboravi.
Autor teksta: Marilina Veka

Razmišljanja o filmu MRAK, režija i tekst Dušan Milić, premijerno prezentovan na 33. Festivalu u Trstu.

U mraku bioskopske sale, čuju se pucnji, a u mojim mislima odzvanjaju neki sablasni zvuci čiju prirodu i poreklo ne razaznajem najbolje. Primećujem sebe kako drhtim šćućurena na plišanom sedištu. Milica, protagonista filma, gleda u provaliju i vidi samo mrkli mrak. Sa ovom devojčicom, u tom mraku nalazim se i ja, zajedno sa njom, preplašena, očekujući okrutnog i neizbežnog neprijatelja.

Tema ovog filma je Kosovo, viđeno očima malog broja onih koji su uspeli da prežive. Protagonisti su jedna srpska porodica i viđenje Milice, dvanaestogodišnje devojčice, čiji je otac nestao isto kao i dve hiljade drugih Srba koji su oteti, zatvoreni i ubijeni zbog trgovine organa. Od njih, kao ni od Miličinog oca nije ništa pronađeno; nijedna jedina vlas kose. Film opisuje period nakon bombaradovanja Srbije 1999. i marta 2004. u kojem je uništeno ono malo što je ostalo. Uništen je život jedne nacije, srpskog naroda. Na veoma sažet i rigorozan način film podseća na zločine koji su se desili i koje se idalje dešavaju pred očima i naočigled potpuno nezainteresovane Evrope, a i čitavog sveta. Trgovina organima, trgovina drogom, nestala lica, torture: sve ovo je evocirano, naslućeno, urezano u dubinu duše kao i u mračnim prostorima stradajuće realnosti kojom je okružena mala Milica. Za nju spavati ispod stola postaje normalno, normalnost koja je sačinjena od svakodnevnih užasa: ići u školu oklopnim vozilom, koje su u početku vozili italijanski vojnici pevajući “Vagabondo” prikazujući se bliskim, međutim Miličina porodica iznenada i neočekivano biva napuštena i od njih, i oni po komandi bivaju premešteni na neko drugo mesto. Nakon njih došli su američki vojnici, “neprobojni” Big Jim koji sa krajnjim nepoštovanjem prema kulturi srpskog naroda insistiraju da devojčicu zovu imenom Milika i na taj način oduzmu svako i poslednje dostojanstvo, čak i ono koje se odnosi da imamo naše sopstveno ime. To što se radi samo o filmskoj “dimenziji” ne oduzima ništa onome što čini realnost i nameće neophodnost da se da odgovor na pitanja o ulozi Italije, geografski i politički prisutne u ovom užasu, kao i o biznisu koji putem otmica, nestanaka i ubistava fizičkih lica, rezultiraju oduzimanje dostojanstva, slobode i života. U situaciji “običnih” zločina, onih svakodnevnih, kao na primer prisila da se napusti vlastiti dom, posao kojim se bavi i kao vrhunac sopstvena zemlja, NATO se uveliko širi prema istoku stvarajući nove vojničke baze.

Sjedinjene američke države postavljaju njihovu najveću evropsku bazu “Camp Bondsteel”, upravo na Kosovu. Priča o Milici – kao i druge priče koje sam lično čula i upoznala na Kosovu, priče o Jovanu, Milanu, o Draganu, Dejanu i Srđanu – njihova srca će nas pratiti na putu koji je prilika da se smanji udaljenost između nas i zločina u kojima smo svi saučesnici. Milica piše: Imam 11 godina i živim na
Kosovu, ali ne u kući u kojoj sam se rodila. Ta kuća je bila u jednom drugom mestu i bila je napravljena od cigala. Imali smo kupatilo i tekuću vodu. Ta kuća je izgorela i mama, tata i ja smo došli ovde kod dede. Od Uskrsa struja nestaje svakog dana. Ne možemo ni da napunimo telefon. Noću, skoro da i ne spavamo. Ovde živimo u strahu. Lokalna vlast kaže da se ne brinemo. Dali su nam zviždaljke koje možemo da koristimo u slučaju opasnosti. … Ali čemu služe ove zviždaljke? Ne
mogu nas zaštiti od straha, niko to ne može. Nakon onoga što se desilo u martu prošle godine, ostalo je samo šestoro dece u ovoj školi. Svi ostali su otišli.”
Miličin deda ne želi da ode, i sopstveno pravo na postojanje brani ogromnom nepopustljivošću, upornosti i dostojanstvenoj tvrdoglavosti: i svake noći mrak i strah prate sumorni ritual zabarakidiranih vrata i prozora. Porodica se zatvara u kuću, jer zlo moće da se oglasi sa svake strane. Izaći napolje, da se vrši nužda za Milicu predstavlja nešto ravno filmu strave i užasa.

Kada sam prvi put otišla na Kosovo, pitala sam: “Gde su Srbi?” U tom momentu nije bilo čak ni njihove “senke”. Upravo tu je otpočeo dug put o istoriji i uništenju jednog naroda, o laži i nepravdi, a i o meni
samoj. To putovanje nije završeno: istina počinje da se promalja ali sa druge strane još uvek su veoma jake predrasude, površna mišljenja, dezinformacije, medijske laži, stereotipni način razmišljanja i diskreditovanje svakog pojedinca iz sektora informacija koji se ne uklapa u “istinu”. Kosovo i Metohija su još uvek jako daleko od mira, jer mir bez pobede pravde ne može da postoji. Mrak nas vodi ka našim strahovima, u srce jedne mračne šume, upravo one najjezivije, tamo gde je moguća surovost ljudskog bića prema drugom ljudskom biću.
Svako od nas se nalazi u tom istom mraku, svako od nas je zajedno sa Milicom u mračnoj rupi sve dok ne budemo uspeli da u tom istom mraku vidimo obris ljudskog lica.