Goraždevac: tragedija usamljene enklave koja se bori zahvaljujući ženama udruženja „Briga“
Izveštaj: Dejan Kusalo – referent za humanitarna pitanja
U ime Saveza Srba u Italiji posetio sam Kosovo i Metohiju u periodu od 18. do 22. marta 2021, u znak sećanja na Pogrom 2004. godine koji se dogodio od 17. do 19. marta. Želim da prenesem svoje iskustvo i obavestim o projektima koje smo ostvarili, koji su u toku i koje planiramo da pokrenemo. Nisam želeo da sve objavim u jednom članku, već u više njih, a svi zajedno čine jednu celinu, cilj i obećanje: Kosovo je srpska zemlja, naš Jerusalim i naša Sveta Gora.
Članci su sledeći:
– Projekat „Kombi za Kosovo i Metohiju“
– Kosovska Mitrovica, podeljeni grad
– Goraždevac: tragedija usamljene enklave koja se bori zahvaljujući ženama udruženja „Briga“
– Sonja Rakočević: sećanje i obećanje
– Zočište, najposećeniji pravoslavni manastir od strane muslimana
– Zaključak: stanje Narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji, manastira i crkava, stanovništva i surovog suživota u regionu
Goraždevac: tragedija usamljene enklave koja se bori zahvaljujući ženama udruženja „Briga“
Srpske enklave na Kosovo i Metohiji su područja u kojima živi srpsko stanovništvo okruženo albanskim većinskim stanovništvom. Goraždevac je malo srpsko selo u blizini grada Peći. Danas Peć ima apsolutnu albansku većinu, nakon pogroma 2004. godine, kada se samo jedno selo uspelo odupreti etničkom čišćenju, a to je Goraždevac.
U naselju se nalazi sedište SO Peć i Pećkog okruga, izmešteno iz Peći posle rata ’99. Do rata je postojala tekstilna fabrika, ogranak fabrike u Peći „ KOPEKS“, a od 2000. do 2008. godine je služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu, KFOR-u. Od 2008. ostala je pusta, kada su se vojnici KFOR-a premestili u bazu u Belom Polju, u Pećkom okrugu.
Selo sada ima Dom zdravlja, sa lekarom opšte prakse, zubarom, laborantom i nekoliko medicinskih sestara. Ima i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnaziju „Sveti Sava“, Ekonomsko-trgovinsku školu „Mileva Vuković“, Elektro-tehničku školu i Mašinsku školu, koje su sve izmeštene iz Peći. Selo ima i poštu koja je pod upravom privremenih vlasti iz Prištine i policijsku stanicu u kojoj rade “policajci KPS”.
Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog, izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine, u selu je bilo 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece, koja su se kupala u reci Bistrici. Počinioci tog zločina do dan danas nisu pronađeni. Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015. a dešavali su se često i napadi i skrnavljenje spomenika ubijenoj deci.
U selu postoji nekoliko izvora pijaće vode. Izgrađen je spomenik stradalima u ratu na Kosovu i Metohiji i deci kojoj je prekinuto detinjstvo na reci Bistrici.
2002. godine Goraždevac je imao oko 1200 stanovnika, da bi 2011. godine taj broj pao na 570, a danas na 450. Mogao bih mnogo da napišem o tragedijama ovog mesta, kao i ostalih sela i gradova na KiM, ali i ovo je dovoljno da bude jasno čemu su izloženi Srbi u ovoj pokrajini. Upravo zbog toga se divim grupi žena, koje ne žele da odustanu od namere da istraju i da opstanu na svojim ognjištima. Upoznao sam ove divne junakinje našeg doba.
Okupljene u udruženju „Briga“, uz veliki napor i žrtve stvorile su nešto što im omogućava da ne razmišljaju stalno o strahu i o tome šta se sve može dogoditi sutra, kada će biti sledeći oružani napad na njih i njihovu decu, unuke, rođake, muževe, prijatelje.
2002. godine su započele ručnu tekstilnu proizvodnju od vune: narodne nošnje, tradicionalnu odeću i kostime, čarape, torbe, papuče i još mnogo toga.
Trenutno ih ima tridesetak, ali oni znaju da ih može biti mnogo više, samo ako budu imale sredstava i materijala za rad. Često su besplatno radile sa doniranim materijalom i poklanjale onima kojima je bilo najpotrebnije. Želimo da im pomognemo, pa vas pozivamo da učestvujete. Potreban materijal je: šifon, batist, svila, čoja, frotir, laneno platno, vunica i drugi materijali.
Uspeli su da prikupe sredstva nekoliko puta, pobedivši na konkursima za rukotvorine i pribavljajući sredstva od države Srbije. Uspele su da stvore i mini plate, u trajanju od nekoliko meseci, namenjene pojedinim ženama koje su imale najveću potrebu za poslom, omogućivši im na taj način ne samo da nešto zarade, nego i da izađu iz kuća i teške realnosti enklave Goraždevac.
Kao što nam je rekla gospođa Miroslavka Simonović, osnivač ove male, ali vredne grupe žena, devojke i žene su bile oduševljene što mogu nešto da urade, kako bi sa ostalim ženama stvarale nešto lepo i korisno, da mogu da razmene sa drugim ženama po koju reč, da se osećaju bolje i bezbrižnije dok su okupirane nečim drugim. Uprkos velikoj potrebi za platom, jer vrlo često pomoć koju dobijaju nije dovoljna, njima je najdragocenije da imaju motiv da izađu iz kuće.
Goraždevac je mesto ogromne tuge i tragedije. To se najviše oseća dok se stoji ispred spomenika stradalim mladim ljudima i deci čiji su životi prekinuti bez ikakvog razloga.
Uprkos svemu, ovo malo selo postaje razlog za radost, dok smo svedoci snage i hrabrosti stanovnika Goraždevca, pre svega ovih žena koje nikada nisu odustale, i nikada neće, od svoje borbe za neki drugačiji život. Nadam se da ni mi, koji sigurno imamo mnogo manje problema od njih, nećemo odustati od pomoći i podrške Goraždevcu da opstanu na Kosovu i Metohiji.
