Гораждевац: трагедија усамљене енклаве која се бори захваљујући женама удружења „Брига“
Извештај: Дејан Кусало – референт за хуманитарна питања
У име Савеза Срба у Италији посетио сам Косово и Метохију у периоду од 18. до 22. марта 2021, у знак сећања на Погром 2004. године који се догодио од 17. до 19. марта. Желим да пренесем своје искуство и обавестим о пројектима које смо остварили, који су у току и које планирамо да покренемо. Нисам желео да све објавим у једном чланку, већ у више њих, а сви заједно чине једну целину, циљ и обећање: Косово је српска земља, наш Јерусалим и наша Света Гора.
Чланци су следећи:
– Пројекат „Комби за Косово и Метохију“
– Косовска Митровица, подељени град
– Гораждевац: трагедија усамљене енклаве која се бори захваљујући женама удружења „Брига“
– Соња Ракочевић: сећање и обећање
– Зочиште, најпосећенији православни манастир од стране муслимана
– Закључак: стање Народних кухиња на Косову и Метохији, манастира и цркава, становништва и суровог суживота у региону
Гораждевац: трагедија усамљене енклаве која се бори захваљујући женама удружења „Брига“
Српске енклаве на Косово и Метохији су подручја у којима живи српско становништво окружено албанским већинским становништвом. Гораждевац је мало српско село у близини града Пећи. Данас Пећ има апсолутну албанску већину, након погрома 2004. године, када се само једно село успело одупрети етничком чишћењу, а то је Гораждевац.
У насељу се налази седиште СО Пећ и Пећког округа, измештено из Пећи после рата ’99. До рата је постојала текстилна фабрика, огранак фабрике у Пећи „ КОПЕКС“, а од 2000. до 2008. године је служила као база мировној мисији НАТО-а на Космету, КФОР-у. Од 2008. остала је пуста, када су се војници КФОР-а преместили у базу у Белом Пољу, у Пећком округу.
Село сада има Дом здравља, са лекаром опште праксе, зубаром, лаборантом и неколико медицинских сестара. Има и Дом културе, ОШ „Јанко Јовићевић“, Гимназију „Свети Сава“, Економско-трговинску школу „Милева Вуковић“, Електро-техничку школу и Машинску школу, које су све измештене из Пећи. Село има и пошту која је под управом привремених власти из Приштине и полицијску станицу у којој раде “полицајци КПС”.
Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног, издатој око 1220. године манастиру Жичи. По турском попису из 1485. године, у селу је било 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа. Село је више пута било нападано од Албанаца, али увек безуспешно. Све до 13. августа 2003. године када су убили двоје, а ранили четворо деце, која су се купала у реци Бистрици. Починиоци тог злочина до дан данас нису пронађени. Напади на Гораждевац су били и 7. децембра 2015. а дешавали су се често и напади и скрнављење споменика убијеној деци.
У селу постоји неколико извора пијаће воде. Изграђен је споменик страдалима у рату на Косову и Метохији и деци којој је прекинуто детињство на реци Бистрици.
2002. године Гораждевац је имао око 1200 становника, да би 2011. године тај број пао на 570, а данас на 450. Могао бих много да напишем о трагедијама овог места, као и осталих села и градова на КиМ, али и ово је довољно да буде јасно чему су изложени Срби у овој покрајини. Управо због тога се дивим групи жена, које не желе да одустану од намере да истрају и да опстану на својим огњиштима. Упознао сам ове дивне јунакиње нашег доба.
Окупљене у удружењу „Брига“, уз велики напор и жртве створиле су нешто што им омогућава да не размишљају стално о страху и о томе шта се све може догодити сутра, када ће бити следећи оружани напад на њих и њихову децу, унуке, рођаке, мужеве, пријатеље.
2002. године су започеле ручну текстилну производњу од вуне: народне ношње, традиционалну одећу и костиме, чарапе, торбе, папуче и још много тога.
Тренутно их има тридесетак, али они знају да их може бити много више, само ако буду имале средстава и материјала за рад. Често су бесплатно радиле са донираним материјалом и поклањале онима којима је било најпотребније. Желимо да им помогнемо, па вас позивамо да учествујете. Потребан материјал је: шифон, батист, свила, чоја, фротир, ланено платно, вуница и други материјали.
Успели су да прикупе средства неколико пута, победивши на конкурсима за рукотворине и прибављајући средства од државе Србије. Успеле су да створе и мини плате, у трајању од неколико месеци, намењене појединим женама које су имале највећу потребу за послом, омогућивши им на тај начин не само да нешто зараде, него и да изађу из кућа и тешке реалности енклаве Гораждевац.
Као што нам је рекла госпођа Мирославка Симоновић, оснивач ове мале, али вредне групе жена, девојке и жене су биле одушевљене што могу нешто да ураде, како би са осталим женама стварале нешто лепо и корисно, да могу да размене са другим женама по коју реч, да се осећају боље и безбрижније док су окупиране нечим другим. Упркос великој потреби за платом, јер врло често помоћ коју добијају није довољна, њима је најдрагоценије да имају мотив да изађу из куће.
Гораждевац је место огромне туге и трагедије. То се највише осећа док се стоји испред споменика страдалим младим људима и деци чији су животи прекинути без икаквог разлога.
Упркос свему, ово мало село постаје разлог за радост, док смо сведоци снаге и храбрости становника Гораждевца, пре свега ових жена које никада нису одустале, и никада неће, од своје борбе за неки другачији живот. Надам се да ни ми, који сигурно имамо много мање проблема од њих, нећемо одустати од помоћи и подршке Гораждевцу да опстану на Косову и Метохији.