Док стојим пред спомеником оних чије кости почивају у туђој земљи
Ми смо дошли овде, у овај део Италије, својом вољом, без принуде. Али неумитна бол која се зове носталгија, подсећа да није баш тако. Неки од нас су прогнани из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, неки су прогнани санкцијама, перманентним разарањем Србије…
Ми смо млада дијаспора у односу на оне који су избегли после Другог светског рата, а то су сви они који се нису слагали са безбожним комунистичким режимом.
Нема добровољне емиграције! Ретки су они који не осећају чежњу и љубав за своју Отаџбину. Јер Бог је саздао народе и сваком народу дао Земљу у којој ће живети и коју ће градити. И коју ће волети. Та земља се зове Отаџбина. Она се воли, она се гради, она се брани. За њом се пати кад смо далеко и увек смо срећни када јој се враћамо. И враћамо се увек да у њој завршимо овај земаљски живот, ако смо далеко, ако је то икако могуће.
Годинама које пролазе, уместо да се смањује, носталгија расте.
Док стојим пред спомеником који је подигнут онима који се никада нису вратили у свој Завичај, чије кости почивају у тентинским планинама, пошумљеној костуници, док читам имена оних који ту почивају, а сви су од мене млађи, сузе се сливају низ образе. Знам да они нису дошли у Трентино својом вољом. Они су отргнути од својих породица, од својих жена и своје деце, од својих мајки, само зато што су били поданици једне велике освајачке монархије, Аустроугарске, а и зато што су били Срби, “криви” за почетак Великог Рата. Они нису ни знали куда их воде, а ми нисмо знали, кад смо овде дошли, да су они овде били један век пре нас.
Сада, када то знамо, нећемо их заборавити. Држава Србија их неће заборвити! Кад је министар Никола Селаковић почео да рецитује стихове Војислава Илића млађег, када се прекрстио пре него што је открио споменик посвећен њима, у присуству конзулки Иване, Радмиле и Марине које у Италији достојанствено представљају нашу вољену Србију и вредно служе српском народу расејаном по регијама северне Италије, у присуству председнице Савеза Срба у Италији Лидије и представника многих српских удружења, моје сузе су се претвориле у сузе радоснице. Нећемо вас заборавити, мили наши! Неће вас заборавити ваша Србија! Ево, дошло је ново доба! Стасала је нова генерација оних који иду путем Светог Саве! Ево младог министра владе Србије који ће спомен на вас претворити у традицију!
Први пут смо вам држали парастос 2007. године. Први вас се сетио наш парохијски свештеник Миливоје Топић. Он је сваке године држао Парастос у Костурници Кастел Данте, у којој су плоче са вашим именима. Парастосу је увек присуствовла и госпођа Мирјана Котлајић, конзул Републике Србије у Трсту у то време. Њиховом заслугом, оца Миливоја Топића и конзулке Мирјане Котлајић, Парастос Србима који су окончали своје животе у овим крајевима постала је традиција коју је прекинуо ковид. Њиховом заслугом, а уз несебичну помоћ Кола српских сестара из Роверета: Љиљане, Светлане, Лидије, Сање и Снежане и њихових породица, у Алеји Мира се вијори и српска застава, од 17. априла 2010.
Ми, Срби који живимо у Италији, нећемо вас заборавити! Наша деца похађају Допунску школу на српком језику у Роветету, која постоји од 2010. године. Они уче ћирилицу, историју српског народа, они ће остати Срби иако су рођени у Италији. Ми смо овде и због вас, да не будете сами, да не будете заборављени.
У Роверету. 16. јула 2023.
Снежана Петровић
