Dok stojim pred spomenikom onih čije kosti počivaju u tuđoj zemlji
Mi smo došli ovde, u ovaj deo Italije, svojom voljom, bez prinude. Ali neumitna bol koja se zove nostalgija, podseća da nije baš tako. Neki od nas su prognani iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, neki su prognani sankcijama, permanentnim razaranjem Srbije…
Mi smo mlada dijaspora u odnosu na one koji su izbegli posle Drugog svetskog rata, a to su svi oni koji se nisu slagali sa bezbožnim komunističkim režimom.
Nema dobrovoljne emigracije! Retki su oni koji ne osećaju čežnju i ljubav za svoju Otadžbinu. Jer Bog je sazdao narode i svakom narodu dao Zemlju u kojoj će živeti i koju će graditi. I koju će voleti. Ta zemlja se zove Otadžbina. Ona se voli, ona se gradi, ona se brani. Za njom se pati kad smo daleko i uvek smo srećni kada joj se vraćamo. I vraćamo se uvek da u njoj završimo ovaj zemaljski život, ako smo daleko, ako je to ikako moguće.
Godinama koje prolaze, umesto da se smanjuje, nostalgija raste.
Dok stojim pred spomenikom koji je podignut onima koji se nikada nisu vratili u svoj Zavičaj, čije kosti počivaju u tentinskim planinama, pošumljenoj kostunici, dok čitam imena onih koji tu počivaju, a svi su od mene mlađi, suze se slivaju niz obraze. Znam da oni nisu došli u Trentino svojom voljom. Oni su otrgnuti od svojih porodica, od svojih žena i svoje dece, od svojih majki, samo zato što su bili podanici jedne velike osvajačke monarhije, Austrougarske, a i zato što su bili Srbi, “krivi” za početak Velikog Rata. Oni nisu ni znali kuda ih vode, a mi nismo znali, kad smo ovde došli, da su oni ovde bili jedan vek pre nas.
Sada, kada to znamo, nećemo ih zaboraviti. Država Srbija ih neće zaborviti! Kad je ministar Nikola Selaković počeo da recituje stihove Vojislava Ilića mlađeg, kada se prekrstio pre nego što je otkrio spomenik posvećen njima, u prisustvu konzulki Ivane, Radmile i Marine koje u Italiji dostojanstveno predstavljaju našu voljenu Srbiju i vredno služe srpskom narodu rasejanom po regijama severne Italije, u prisustvu predsednice Saveza Srba u Italiji Lidije i predstavnika mnogih srpskih udruženja, moje suze su se pretvorile u suze radosnice. Nećemo vas zaboraviti, mili naši! Neće vas zaboraviti vaša Srbija! Evo, došlo je novo doba! Stasala je nova generacija onih koji idu putem Svetog Save! Evo mladog ministra vlade Srbije koji će spomen na vas pretvoriti u tradiciju!
Prvi put smo vam držali parastos 2007. godine. Prvi vas se setio naš parohijski sveštenik Milivoje Topić. On je svake godine držao Parastos u Kosturnici Kastel Dante, u kojoj su ploče sa vašim imenima. Parastosu je uvek prisustvovla i gospođa Mirjana Kotlajić, konzul Republike Srbije u Trstu u to vreme. Njihovom zaslugom, oca Milivoja Topića i konzulke Mirjane Kotlajić, Parastos Srbima koji su okončali svoje živote u ovim krajevima postala je tradicija koju je prekinuo kovid. Njihovom zaslugom, a uz nesebičnu pomoć Kola srpskih sestara iz Rovereta: Ljiljane, Svetlane, Lidije, Sanje i Snežane i njihovih porodica, u Aleji Mira se vijori i srpska zastava, od 17. aprila 2010.
Mi, Srbi koji živimo u Italiji, nećemo vas zaboraviti! Naša deca pohađaju Dopunsku školu na srpkom jeziku u Rovetetu, koja postoji od 2010. godine. Oni uče ćirilicu, istoriju srpskog naroda, oni će ostati Srbi iako su rođeni u Italiji. Mi smo ovde i zbog vas, da ne budete sami, da ne budete zaboravljeni.
U Roveretu. 16. jula 2023.
Snežana Petrović
