Чекајући малог принца Лазара 

Ми смо Емануеле и Андреана, двоје младих из Милана, који су одлучили да направе велике и важне кораке заједно.Упознали смо се у кафићу у којем радимо и постепено смо спознали љубав и радост кроз могућност узајамног дељења истог крова и оснивања породице.

На тој чврстој основи смо одлучили, упркос тешким економсим приликама, да се венчамо ( ако ситуација са Ковидом19 дозволи, 28.јуна 2021.г.) и имаћемо сина коме ћемо дати име ЛАЗАР.

Ја, Емануеле, сам волонтер у хуманитарном удружењу “Глас у тишини” ( Una voce nel silenzio), које је настало на иницијативу групе пријатеља и већ годинама се брине за помоћ хришћанским заједницама које трпе прогоне широм света. Удружење организује разне хуманитарне мисије зато што волимо да увек будемо на лицу места и да схватимо шта се догађа на територији којој достављамо помоћ.

Пре четири године сам први пут био у српској покрајини Косово и Метохија и од тада се мој живот променио. Отпочео сам духовни пут на који ме је подстакао тај крај сачињен од манастира и верника. Када сам први пут ушао у Високе Дечане срце ми је стало, а моја душа се испунила. Монаси су нам испричали и објаснили историју Српске православне цркве, а оно што нас је на крају посебно погодило, био је лик кнеза Лазара и Косовска битка. Још се сећам речи: “Србија је једна нација која се родила из пораза.” Такође по предању, сматра се да је на дан битке из Јерусалима полетео један соко који је у кљуну држао ласту и који је стигао до шатора кнеза Лазара. Тај соко је био уствари Св.Илија, а ласта је била порука од Бога који је кнеза Лазара пустио да бира између земаљске победе и царства небеског. Он је изабрао ово друго. Тако учинивши, он је основао цркву која се темељи на жртви и проливеној крви Срба који су се жртвовали за једно веће добро.

Из овог разлога сам одлучио да тако назовем свог сина, именом великог српског кнеза, да бих одао част њему и целом српском народу који ме ових година је прихватио и променио ми живот.

Бог, отаџбина и породица, на тим принципима се заснива ваш народ и на њима се такође заснива моја заједница и моја породица.

И на крају, желели би од срца да се захвалимо Савезу Срба у Италији који нам је поклонио икону Светог кнеза Лазара, знајући да смо дуго тражили начин да нам Икона стигне из Србије.

Емануеле Бизоњи

Андреана де Франчески

—————-

Ову причу објавиле су и Вести он-лајн