A onda je počela i srpska škola

Došla sam u Rovereto 2004. godine sa dvoje dece, Milovanom koji je imao 8 i Veljkom 6 godina. U tom momentu nismo ni bili svestni gde smo i zašto smo tu. Deca su pošla u školu, počeli su sa sportskim aktivnostima a onda je počela i srpska škola. To zapravo i nije bila prava škola, nego okupljanje dece oko profesorke srpskog jezika Snežane Petrović, u prostorijama parohije “Sveta Porodica” (Sacra Famiglia), jednom nedeljno. Ona ih je učila ćirilicu, da recituju i pevaju pesmice na srpskom, pričala im o značajnim ličnostima naše istorije… Da budem iskrena, za mene je to je bila samo jedna dodatna obaveza, voditi dovoditi decu, uklapati sa drugim aktivnostima… često se čas srpskog jezika poklopi sa treninzima ili utakmicama. Ja sam tada dopuštala da dečaci sami izaberu, a oni su redovno birali fudbal i utakmice.

A onda je 2010. godine u Rovereto došla prava srpska škola, pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, koje je profesorku Snežanu Petrović postavilo za prvu učiteljicu srpske škole. Škola je nosila ime najznačajnije ličnosti naše istorije, “Sveti Sava”, čije sedište je bilo u Vićenci, a gde se upisalo više od stotinu đaka. Učiteljica Snežana je jedan punkt otvorila i u Roveretu. Dobili smo pravu srpsku školu, poput onih koje su odavno postojale u mnogim zemljama Evrope i Amerike za Srbe u rasejanju. Ni ja, ni mnogi roditelji poput mene nisu odmah shvatili značaj te škole. Upisivali smo decu nerado, ljutili se na učiteljicu što nas “ne razume” i insistira da ne samo upišemo decu, nego i da ih redovno dovodimo na nastavu. Milovan nije hteo više da pohađa, zbog naraslih obaveza u italijanskoj školi. Veljko je upisao tek osmi razred i na moje čuđenje, nije propuštao ni jedan čas. Rezultat njegove marljivosti bilo je to što je naučio ćirilicu, da pravilno piše i lepo čita, puno je naučio o Srbiji i zavoleo je svim srcem. Kada je dobio đačku knjižicu i Diplomu, svi smo bili ponosni, a njemu je to bilo najdraže školsko priznanje.

2008. godine rodila sam Milicu, koja sada ima 15 godina i pohađa licej “Rozmini” jezički smer.
Milica je krenula u srpsku školu od prvog razreda i pohađala je osam školskih godina. Učiteljicu Snežanu je zamenila učiteljica Olivera, koju je Ministarstvo poslalo iz Srbije, zatim učiteljica Ivana, pa učiteljica Dragica. Sa Milicom nisam htela da ponovim grešku kao sa momcima, jer sam sazrela kao majka i pravilnije odredila prioritete. Milica je bila dobar đak i imala je puno obaveza u redovnoj školi, a i puno interesovanja. Pored redovne italijanske škole pohađala je muzičku školu i svirala violinu. U početku je i sa njom bilo “moram li, mogu li da preskočim, umorna sam” ali ja nisam popuštala.
Na kraju je shvatila da je srpska škola jedna važna obaveza kao i italijanska škola.
Uz njeno školovanje ja sam naučila da se moraju staviti prioriteti, a u stranoj zemlji to je očuvanje nacionalnog identiteta, čiji su stubovi vera, jezik i pismo.
Ona je završila osnovno obrazovanje u italijanskoj školi i svih osam razreda srpske škole i time stekla kompletno osnovno obrazovanje. Dobila je diplomu i svedočanstvo, a ja sam bila ponosna koliko na njen uspeh toliko i na moj.

Zato savetujem roditeljima koji imaju decu školskog uzrasta, da ih upišu u srpsku školu “Sveti Sava”. Ne bojte se da će mešati jezike, da će biti preopterećeni, neće verujte mi! A i najveća sreća je kada naša deca sa svojim rođacima sa bakama i dekama pričaju na maternjem jeziku, kada im niste potrebni kao prevodioci.
Nadam se da ću imati prilike da i svoje unuke dovodim u istu školu koju su pohađala moja deca, a to se može ostvariti samo ako upisujemo svoju decu u školu “Sveti Sava” i time doprinesemo opstanku i razvoju ne samo naše srpske škole, nego i našeg nacionalnog identiteta.

U Roveretu, 25.09.2023.

Svetlana Barać

Raspored časova i adrese nastavnih mesta Srpske dopunske škole “Sveti Sava” možete pročitati OVDE