субота, новембар 23, 2024
4 постаhome editАктивностиНовостиСавезСлајд

Видовдански Сабор српске дијаспоре у Београду

1. и 2. јула 2023. године у здању Дома Народне скупштине у Београду, одржан је традиционални Видовдански сабор дијаспоре. Тако се после 13 година српска дијаспора поново нашла у српском парламенту. Организатор је био Kабинет министра без портфеља задуженог за координацију активности и мера у области односа Републике Србије с дијаспором, односно министар дијаспоре Ђорђе Милићевић.

Амбасаде Р. Србије у свету изабрале су 250 делегара из расејања, који су у парламенту расправљали о Закону о дијаспори и Србима у региону, који постоји али се не примењује, о Скупштини дијаспоре, која постоји али не функционише, о привреди и култури наших у свету и у матици. На дневном реду су биле и Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону.

На Видовданском Сабору је присуствовала и делегација српске Дијаспоре у Италији у следећем саставу:

• протојереј Далибор Ђукић – aрхијерејски намесник за Италију и свештеник у Вићенци, и његова супруга протиница Милица Ђукић
• јереј Ивица Ђулић – свештеник у Милану
• Лидија Радовановић – председница Савеза Срба Италије
• Душан Алексић – потпредседник Савеза Срба Италије
• Драгица Додеровић – наставница допунске школе “Свети Сава” на српском језику на наставним местима у Вићенци, Скију, Тори ди Квартезоло, Алонте и Роверето
• Дарко Гојковић – представник Удружења “Слога Вићенца и Басано дел Грапа”, члан Савеза Срба у Италији

Као Савеза Срба у Италији огранизаторима Сабора и Министру Милићевићу представили смо следећи радни докуменат:

Кратка Историја Савеза Срба у Италији

Нашу емиграцију у Италији је од почетка највише пратила и помагала Црква, а данас и Генерални Конзулат Републике Србије у Трсту на чијем челу је Генерална Конзулка Ивана Стојиљковић. Скоро сва Удружења, која су чланови Савеза Срба у Италији, налазе се на територији
три италијанске северне Регије: Фријули – Венеција Ђулија, Венето и Трентино – Алто Адиђе, која су уједно и подручја под јурисдикцијом овог Генералног Конзулата.

Поред Српске Православне Црквене Општине у Трсту, која постоји скоро три века, 1995. године основана је и парохија у Вићенци, а касније и у Риму, Милану и Удинама. Парохија је била прво и најважније место окупљања нашег народа. Она је враћала вери и утврђивала је, била иницијатор неговања националног идентитета помажући оснивање школа, културно-уметничких и спортских удружења која ће штитити од изумирања језик, писмо, обичаје и све оно што садржи наш национални идентитет. Рад црквених општина, школе и удружења био је мукотрпан и опстајао огромним залагањем појединаца, који су у почетку наилазили на подршку и разумевање малог броја људи и институција. Захваљујући њима, у све већем броју наши људи су учествовали у културним манифестацијама и хуманитарним акцијама које красе нашу заједницу последњих двадесет година. Оснивање нових удружења и српских допунских школа и даље траје.

Временом се указала потреба уједињења удружења у једну јединствену организацију и рад на томе је почео 2009. године. У сали Српске православне црквене Општине „Свети Спиридон Чудотворац“ у Трсту, 19. априла 2015. године, формиран је Савез Срба у Италији који је настао са циљем да наша дијаспора у Италији буде јединствена у настојању да сачува свој национални идентитет чији су носиоци светосавље, српски језик, ћириличко писмо, фолклор, обичаји српског народа из разних крајева. Ради се већином о Србима који су емигрирали у Италију након распада Југославије из Хрватске, Босне и Херцеговине и Републике Српске, Косова и Метохије и саме Србије.

Преносећи очувани национални идентитет на младе генерације, Срби опстају као народ и ван своје матице. Нека удружења постоје годинама, нека су новијег датума, а нека су престала да постоје. Удружењима која су опстала заједничко је дружење, организовање наставних пунктова српске школе, хуманитарних акција у корист појединаца и група, организовање спортских такмичења, књижевних вечери, концерата, изложби, излета. Савез подржава, повезује и подстиче удружења на заједничко учешчће у манифестацијама, која на тај начин постају масовнија и рапрезентативнија.

Удружења обједињена у Савезу Срба у Италији, чији списак следи, су амбасадори наше земље и нашег народа у Италији и знатно утичу на мењање слике о Србији и Србима који су у западним медијима обележени као главни и једини кривци за ратне сукобе на Балкану деведесетих година:
1. „Вук С. Караџић“ – Трст
2. „Градити будућност“ – Тревизо
3. „Никола Тесла“ – Удине
4. „Слога“ – Вићенца и Басано дел грапа
5. „Јелек“ – Арзињано
6. „Понтес Мостови“ – Трст
7. „Свети Сава“ – Валдањо
8. „Круна“ – Скио
9. „Тамо далеко“ – Брунико
10. „Слога српске дијаспоре“ – Удине
11. „Дуга“ – Монтекио Мађоре
12. „Младост“ – Лониго

Предлози представника Савеза Срба у Италији поводом Панела 2 –  Образовање, култура и заштита идентитета:

02. јул 2023. године, Дом Народне Скупштине од 09:00 до 11:00 часова

1. Култура и заштита идентитета

Наравно да смо и ми, Срби који живе у Италији, сагласни да је битнo дефинисати програме представљања српске културе и уметности у иностранству, али мислимо да имамо и још један важан приоритет а то је повраћај угледа српском Народу.
Ми Срби смо једини мали народ на свету који је и током Првог и током Другог светског рата био протагониста сукоба и, од почетка, на праведној страни и завршио оба рата са победом, уз огромне и небројене жртве, а те победе није користио да би добио неку личну корист, на уштрп других народа, напротив.
Током ’90 година прошлог века углед Срба у свету је нарушен од стане пропаганде западних медија који су представили Србе и Србију као народ и земљу који су проузроковали и били једини кривци за ратове на територији бивше Југославије: у Хрватској, у Босни и Херцеговини, а касније и на Косову и Метохији.
Ми који живимо на Западу знамо да већина становника тих земаља не зна да су Срби за време деведесетих година прошлог века протерани из Хрватске са својих вековних огњишта – посебно у операцији Олуја 1995. године – где су живели од формирања Војне крајине, или Војне границе у Хабзбуршкој монархији, са циљем да буду прва линија одбране Дунавске монархије од најезде османлијских освајача. Избачени су и из Далмације, где су просперирали посебно у средњем веку, у периоду владавине Немањића.

Већина становника западних земаља не зна да је Косово и Метохија колевка српског народа и да се на тој територији налази преко хиљаду српских православних цркви и манастира, а поготову и седиште поглавара српске православне цркве које се, почев од 1346. године, налази при Пећкој патријаршији. Тренутно је немогуће гарантовати безбедност екскурзијама српских ђака, било које српске школе на свету, и не могу да иду да посете Пећку патријаршију. То је као да Ватикан не дозвољава приступ цркви Светог Петра у Риму италијанским ђацима. Како може онда да се прича о такозваном „Косову“, као о младој и модерној демократској европској Држави? У школске уџбенике на Западу улази да, после геноцида над Јеврејима у Другом светском рату, почињеног од стране нациста, једини следећи геноцид на територији Европе су починили Срби у Сребреници. Поред тога што се води рачуна да се Немци не прикажу као геноцидни народ, и говори се само о нацистима, када се ради о Сребреници, упире се прст на цео српски Народ.
Мислимо да је прва ствар коју би требало да дефинишемо сви заједно је: Који су наши примарни национални интереси?
Срба у дијаспори, по процени тренутно има колико и Срба у Србији. То би требало искористити у позитивне сврхе.
Потребно је и веће присуство у италијанским медијим наших званичних представника државе у Италији, као и редовно организовање састанака у Риму са представницима Владе Италије који одлучују по питањима спољне политике Италије што значи и Косова и Метохије и уласка Србије у ЕУ.

Било би изузетно корисно да се у што краћем временском периду ураде документи и видео записи, који би били припремљени од стране стручњака и објављени на једном званичном државном порталу, а које би ми Срби, где год живели, превели на језик земље у којој живимо и пласирати у медије те земље, и тако лобирали локалне политичаре и организовали скупове, свако у градовима и државама у којима живи. Најбитније теме би биле: Косово и Метохија колевка српске културе и религије, Сребреница, разлика између масакра и геноцида, Вековно присуство Срба на територијама данашње Хрватске, Косова и Метохије, Црне Горе, Босне и Херцеговине итд.
Као што су Јевреји чекали 2.000 година да се врате у Јерусалим, тако и ми Срби можемо још да чекамо повратак на Косово и Метохију, али морамо да знамо да нам је то један од циљева од којег никада нећемо одустати. Морамо да окупимо интелектуалце, на светском нивоу, а и наше, који су способни да на кратак и концизан начин објасне историјске чињенице, темеље нашег идентитета (Пећка патријаршија, Косовски Бој, Манастири на КиМ итд.) као и непоштовање од стране аутопрокламованог челства такозваног „Косова“ резолуције Уједињених Нација 1244, Бриселског Споразума из 2013. године итд. Факат је да „Косово“ није признато од стране Уједиљених Нација и нејвећег броја држава на свету, тако да ни Срби који живе тренутно на тој територији немају ни једну међународни обавезу да признају институције те такозване „ Државе Косово“.

Сматрамо да би било корисно да се одреди и један дужи период у коме ће се организовати, у договору са Српском православном црквом, у Србији и у свим српским црквама широм света, сваке недеље после литургије, литије молитве за спасење српског народа на Косову и Метохији и повратка те територије Србији, по угледу на оно што су у Црној Гори, у периоду од 2019. до 2020.године успели да ураде „Ступови“.

Требало би и да се оформи једна међународна комисија која ће учествовати у идентификацији жртава Сребренице, радећи ДНК анализу тела која су приказана као жртве и радећи интервјуе са припадницима холандског корпуса Уједињених Нација који су тада били надлежни за ту област. У почетку се причало да је број жртва 800, да би се данас причало о 8.000. Све да је било и 8 жртви, то је тужно и за осуду, али постоји велика разлика у бројкама о којима се причало тада и данас. Речи геноцид и холокауст су настале после 1945. године да би означиле стравична изкуства из Другог светског рата у коме су нацисти, на основу свог расног програма, приступили истребљењу читавих народа које су сматрали за ниже. Убијали су подједнако мушкарце, жене и децу. Таква судбина, хвала Богу, није задесила жене и децу Сребренице.

2. Школска места у иностранству допунске наставе на српском језику

 

Српски језик и ћирилично писмо су темељ националног идентитета Срба, зато је отварање и подршка наставних места допунске наставе на српском језику, у иностранству, битан фактор у циљу развијања свести о сопственом националном и културном идентитету посебно српске деце која су рођена на иностраним територијама или која су као мала дошла ту да живе са родитељима.

 

И у Италији постоје тренутно два модела извођења наставе:
• У оквиру система Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије
• Под окриљем Епархија српске православне цркве или српских удружења у дијаспори

Унапређивање образовно-васпитног рада на српском језику у иностранству несумњиво је један од кључних доприноса очувању српског језика и писма. Користимо ову прилику да изнесемо наша опажања поводом конкурса за суфинансирање пројеката које расписују периодично српске Институције у корист српских Удружења и Парохија
широм дијаспоре. Желели би да наведемо два врло важна примера што се тиче наше Дијаспоре у Италији.

Први се тиче пројеката наших парохија и црквених општина, која немају сопствене приходе, јер оне су годинама биле прво и најважније место где се окупљала српска заједница. Управо из тих парохија су поникла и постојећа удружења и допунске школе.

Други пример су пројекти удружења која у свом склопу обезбеђују просторије за ђаке и подржавају одређено наставно место. Када ове Парохије или Удружења поднесу једној институцији Републике Србије која је расписала одређени конкурс, један захтев за финансирање пројекта чији циљ је јачање наставног места, требало би да имају предност, када се одлучују средства која ће бити додељена, у односу на
пројекте другачијег садржаја и организационог карактера. Било би добро, да се преко Амбасаде и Генералних Конзулата у Италији, предвиди један пилот пројекат сарадње међу наставницима српских допунских школа и наставницима италијанских школа у које иду српски ђаци те територие, у циљу упознавања италијанских наставника са српском културом и традицијом српских ђака чији су наставници.